Заборављени

СЛИКАР КОЈИ ЈЕ У СЕБИ СПОЈИО ВЕЧНУ РУСИЈУ И ИДЕАЛНУ СРБИЈУ
Четири поглавља Васе Ешкићевића
Судбина није хтела да овај даровити Ирижанин (1867-1933) постане сеоски брица. Одвела га је у Београд, потом у Беч, па у Петроград. Први је и једини Србин који је завршио Императорску уметничку академију у Русији. Био је цењен, његове слике репродуковане су у великим тиражима и стигле у многе руске домове (као доцније у српске и француске). Када је нападнута Србија 1914, оставио је све, допутовао у Београд и ставио се на располагање команди Српске војске. Распоређен је на место ратног сликара Прве армије и прошао цео њен пут, све голготе и васкрсе. Оставио је иза себе многоструко важна дела, приложио их слави и памћењу Србије. Почива на Успенском гробљу у Новом Саду. Заборављен?

Пише: Ђорђе М. Србуловић

На питање „Шта држи народе?” Конфучије је, кажу, одговорио: „Војска, хлеб и дух предака.” Носећи наслеђе предака и васпитан у том духу, као што се то вековима чинило у српским селима, Васа Ешкићевић је прешао велики и више него занимљив пут: од сина иришког паора предвиђеног за сеоског брицу, до важне појаве у српској уметности, по много чему јединствене.

ТРАГАЊЕ

Рођен је у српском сремском селу Ириг 1867, на Светог Василија Великог. Отуда и име: оно je изабрало њега, не обрнуто. Још као дете прецртавао је ликове из народних календара и илустрације из ћириличних часописа и књига, тако започевши пут ка трајним знањима српске, православне и епске историје, религије, лепоте, митова и обичаја. Таленат је наследио од оца, човека „хиљаду заната”, који је по целом Срему, па и много даље, био познат по украшавању оружја необичним орнаментима, чиме се бавио у дугим зимским вечерима, показујући да су у народној традицији лепота и витешка борба једно.
Због сликарства и жеље за знањем напустио је родитељски дом, што његов отац у први мах није најбоље прихватио. Преко Новог Сада, главног града Пречанске Србије, запутио се у престони град свих Срба – Београд, започевши своју уметничку каријеру у Народном позоришту. Није се дуго задржао: колеге из позоришта, видевши његове радове, охрабриле су га да се запути у Беч, на даље усавршавање у сликарству. Ту проводи две године, али, како је сам после говорио, нити је пуно научио, нити је био задовољан оним што је тамо видео. Беч је тада безумно трошио наслеђе предака у забави, као и цела Европа, уосталом. Био је то период „бел епока”, који ће врхунити у светским ратовима и несрећама које још увек трају. Ипак, вештина Васе Ешкићевића није остала непримећена: бечка штампа се похвално изражава о њему.
Када би се из Беча враћао у Ириг, увек би пролазио кроз Пешту, где би се окрепио у Текелијануму. Једном приликом ту затиче руског проту Теофана Николајевића Кардашова, који је о Васином раду знао из текстова у штампи. Овај човек, племенит како то баћушка уме да буде, прво му је одржао слово о „Србима који стално причају о Русији, а школе уче на западу”. Потом му је предложио да своје усавршавање настави у Петрограду, обећавши му и материјалну помоћ. Прво поглавље живота Васе Ешкићевића – трагање, овим сусретом било је окончано.

ОСТВАРЕЊЕ

У јесен 1883. године, са навршених 26 година, Васа се нашао у још једном центру света, овај пут у престоници православне Империје. Тек тада, када је пронашао место где припада, започеће његов прави живот и тек тада ће се наћи на правој стази свог сликарства.
Како за академију уметности није имао предспрему, уписује државну Уметничку школу. Одмах добија стипендију, као редован ђак. За три године је завршио свих пет разреда. Тада је позван да ступи у Уметничку школу књагиње Тенишеве, где су само најбољи и најталентованији ученици примани и бесплатно учили, под руководством великог Иље Јефимовича Рјепина. У овој школи остаје наредне четири године. Марија Клавдијевна Тенишева, и сама уметник, мецена, оснивач уметничке школе, окупила је око себе значајан и занимљив круг петроградских уметника, а нарочито ју је ценио Николај Рерих. Осим у Петрограду, отворила је уметничку школу и у Смоленску. Дела која је годинама сакупљала поклоњена су доцније Руском државном музеју.
Пошто је успешно положио пријемни испит, године 1900. примљен је на Императорску академију уметности. Ту је завршио све „течајеве” (педагошки, нижи и виши), а током студија почео је да ради као наставник у средњој школи. Године 1908. успешно је положио завршне испите. На основу изложене слике Забајкалски козаци у манџурским кланцима, добија диплому уметника и сребрно одличје. Када је завршио школовање, имао је 41. годину.
Његов живот у Русији, где је провео 21 годину, мало нам је познат. Али, више је него очито да је ту нашао одговоре на питања која, и деценијама после њега, муче његове сународнике. Спознавши Русију, спознао је свој српски народ, отаџбину и баштину предака. О томе сведоче његове слике: Смрт ђакона Авакума, Музиканти скитнице, Дахије, Уочи српског устанка под Карађорђем, Далеки снови, После боја (сцена из руско-јапанског рата).
Васа је повремено долазио у Нови Сад, одевен у високом стилу руске престонице. Свако његово појављивање изазивало је велику пажњу. Све што долази из Русије имало је дозу мистике и недостижне лепоте, забележио је у својим сећањима каснији секретар Матице српске Милан Савић.
Вероватно би у Русији остао до краја живота, да није дошло до аустро-угарског ултиматума Србији, потом и објаве рата. Одмах је оставио све, дошао у Србију и пријавио се команди Српске војске као добровољац. Његовој жељи да се бори с пушком није удовољено. Уместо тога, постао је ратни сликар Прве армије. Прешао је с њом сва ратишта, голготу кроз Албанију, Крф, Солунски фронт... Слике Васе Ешкићевића настале на том путу остају трајно сведочанство о страдању и васкрсу народа и његове војске, тек потом вредна уметничка дела, а на крају и пропагандно средство Краљевине Србије.
Тако је окончано друго поглавље Васиног живота: остварење.

УДАЉАВАЊЕ

Године 1918. са српском војском долази у Нови Сад и настањује се за стално. У дворишту куће у данашњој Змај Јовиној улици број 4 био је његов атеље и ту је проводио своје дане. Годинама није скидао српску униформу, показујући тиме да припада свету чије је време прошло. Његова отаџбина – Србија – више није постојала, земља коју је волео и у којој је пронашао смисао живота – Русија – такође. Уместо њих, појавиле су се неке другачије, са другачијим људима и вредносним судовима.
И слике са српском тематиком имале су судбину сличну оним из Русије: умножаване су и тако репродуковане красиле многе родољубиве домове. Исто се десило и са сликама које откупила Француска. И многа министарства Краљевине СХС откупила су његове слике.
Васа Ешкићевић преминуо је 3. фебруара 1933, у 66. години.

ТРАЈАЊЕ

После Другог светског рата, о њему се није говорило, сем у уско стручним круговима. Критика је наводила да је под „снажним утицајем тога и тога”, сврставан је у академски реализам, третиран као ратни сликар, његовим делима придавана документарна вредност, али одузимана уметничка...
Како је у некрологу рекао Трифун Милитар, Васа није био склон котеријаштву, није се наметао, препоручивао, ни према коме сем према себи није био строг. Живео је скромно, пре би се могло рећи сиромашно. Осим Албанске споменице, медаље додељиване свима који су прошли Голготу, друга одликовања није добио. Није припадао модерном свету апстрактне и хиперактивне културе. Можда би његовом животу и његовој уметности највише одговарао назив традиционални реализам, али такав правац не постоји у модерној науци.
Пред крај живота осликао је неколико иконостаса, међу којима и онај у српској војној капели у Петроварадину, посвећеној апостолима Петру и Павлу. И неколико дана пред смрт око њега су, уобичајено, били бројни слушаоци, који су просто упијали његове речи о Русији или српској борби за слободу, гледајући како му лице зрачи и сија док говори.
Онда је заћутао, легао у кревет и... отишао.
Најбољу оцену живота и дела Васе Ешкићевића дао је његов водоноша Аксентије Јакшић. Тог 3. фебруара 1933, када је Васа преминуо, чича Аксентије је од своје тешке сиротиње купио свећу дужу од метар, са преко 15 центиметара у пречнику, и запалио је на прагу сликаревог атељеа. Данима је горела.
Неколико радова Васе Ешкићевића изложено је у Дому културе у Иригу, неке слике поседује Галерија Матице српске, непознат број је у приватним колекцијама. Васина рођака Љубица Ешкићевић сачувала је сликареве рукописе, дневничке записе, белешке и скице, па их предала Матици српској, у чијем рукописном одељењу се и данас налазе. Осим поменутог некролога, текст-читуљу дао је др Јован Савковић. Почетком седамдесетих година прошлог века надахнути рад о Васи написао је Теодор Пављанић.
Васа Ешкићевић је сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду, али прича се ту не завршава. На истом гробљу, баш наспрам његовог гроба и скромног споменика, од почетка треће деценије ХХ века сахрањивани су Руси, они „бели”, избегли из своје отаџбине током крвавог грађанског рата и револуције, а последње уточиште нашли у Новом Саду, где су и окончали овоземаљско путовање. Вечна Русија и идеална Србија настављају, и тако, свој заједнички пут.
А то је четврто поглавље Васе Ешкићевића: трајање.

***

Испуњеност и плодотворност
О проналаску свог пута и одговора на важна питања сведоче више него плодна сликарска делатност Васе Ешкићевића, писма којима се понекад јављао у завичај и отаџбину, преводи дела руских писаца и песника, као и његов тек у назнакама познати приватни живот. Својим текстовима и преводима јављао се у отаџбинским гласилима: новосадском Бранику, Бранковом колу, Србији, суботичкој Северној Србији, цетињској Лучи... С времена на време, долазио би у завичај, где је учествовао у заједничким изложбама са другим српским сликарима.

***

Слике, репродукције, присутност
О сликама Васе Ешкићевића руска критика се врло повољно изражавала.
Поред дипломског рада Забајкалски козаци у манџурским кланцима, међу његова најбоља дела спадају 9. јануар 1905. (Поп-Гапонова буна), Велики четвртак у XVI веку, Далеки снови, На Неви, Негдашњи људи, Аутопортрет, Пејзаж...
Многи Ешкићевићеви радови су били репродуковани у великим тиражима и тако присутни у многим руским домовима.